Stezanje, izolacija i loša infrastruktura čine da se razbolite. Ne samo, već naročito tokom pandemije.
Svi koji podnesu zahtev za azil u Nemačkoj neće biti kažnjeni zatvorskom kaznom u logoru na manje od šest meseci. U NRW je to ponekad i do dve godine. To je obezbeđeno u faznom planu državne vlade.Od ovog propisa, čiji je cilj da rastereti opštine i olakša deportacije, ali pre svega da ih odvrati, državna vlada ne odstupa ni tokom pandemije korone.
Dok se gužva ljudi svuda drugde treba izbegavati, šest osoba u kolektivnom smeštaju mora da deli spavaću sobu i stotine drugih tuševa i trpezarija. Kao što se može očekivati, mnogi su se zarazili pod ovim uslovima. Na vrhuncu drugog talasa, praktično polovina svih državnih smeštaja samo u NRW bila je u karantinu.
Situacija je pogoršana na početku pandemije i lošom komunikacijom i nedostatkom infrastrukture. Gotovo nigde nije bilo zaštitnih maski, skoro svuda premalo dezinfekcionih sredstava. Državna vlada u NRW-u pokušala je da bezbedno smesti posebno ugrožene ljude u omladinskim hostelima zbog starosti ili postojećih uslova i tako izjednači sveukupnu popunjenost. S druge strane, transferi opštinama su obustavljeni do juna 2020. godine, tako da su redovni objekti postali puniji, a ne prazniji.
Iranska izbeglica je izvestila da, iako je vreme obroka u njegovom kampu produženo tako da nisu svi sedeli u kantini odjednom, u isto vreme postojao je samo stabilan Wi-Fi u jednoj sobi u objektu, tako da su svi stanovnici tu švrljali kada su želeli da saznaju za COVID-19 ili znaju kako su njihovi rođaci i prijatelji.
Onur Šahin, koji se i sam zarazio koronavirusom tokom drugog talasa, izveštava o tome da li se situacija u njegovom skloništu za izbeglice u Kaselu promenila u drugom talasu:
“Ništa se nije promenilo u mikro-upravljanju. Na zidove su okačeni samo komadi papira: držite odstojanje, pokrijte masku, nos i usta. I operi ruke. To je bila jedina mera. Nisu imali strukturirane planove za razne kampove. Kada je u oktobru došlo do slučaja korone, nisu nam rekli ništa o tome.”
A Marijama Jatta se seća:
” Kada je Korona počela, najavili su u gradu: “Dobro, postoji taj novi propis u Nemačkoj da je samo nekoliko ljudi dozvoljeno da se okupe. Ako ih ima još, morate da dođete iz istog domaćinstva.” Pomislio sam, “U redu, ovaj zakon je napravljen, i potpuno su zaboravili na nas.” Uopšte niste razmišljali da je ovo domaćinstvo od 700 ljudi. Zato što ovo zajsta je domaćinstvo. Delimo kuhinju, delimo kupatilo, imamo kontakt, deca se igraju zajedno. I nikakve mere predostrožnosti nisu preduzete. Nismo imali sredstva za dezinfekciju, ni informacije. Nismo bili adekvatno informisani o pravilima Korone i bilo čemu drugom. Nije bilo nikakve komunikacije.”
Citati iz: Ugrožen život. Svakodnevni život i protesti u skloništima za izbeglice tokom pandemije korone
Takođe u kampanji vakcinacije, stanovnici koncentracionih logora u NRW-u rizikuju da se iz vidokruga i van pameti: Iako su navedeni u prioritizacionoj grupi 2 Uredbe o vakcinaciji, državna vlada NRW nije uspela ni da se dogovori o konceptu informisanja i vakcinacije stanovnikado aprila 2021.
Tek kroz pritisak javnosti relevantna ministarstva počela su da pomeraju to pitanje. Međutim, čak i krajem maja, veoma mali broj stanovnika državnog smeštaja dobio je ponudu za vakcinaciju, a kamoli potpunu zaštitu od vakcinacije.
Izolacija stanovnika značajno je pogoršana pandemijom korone: poseta volontera ili prijatelja objektu je zabranjena, a u slučaju karantina više nije moguće da oni koji su pogođeni napuste objekat. Čak i u “normalnim” vremenima, situaciju karakteriše masovna izolacija: pohađanje škole za decu, obuka za učenje jezika, pronalaženje prijatelja, pronalaženje posla, početak terapije, dolazak i dolazak na odmor…. sve što bi zapravo bilo hitno potrebno i važno nakon često traumatičnog bekstva nije moguće iz logora ili skoro da nije.
Istovremeno, iz logora se više puta odvijaju deportacije, koje takođe nikada nisu prekidane tokom pandemije. Za sve ostale stanovnike, a posebno za decu, svedoci ranih jutarnjih racija i deportacija je ogroman stres. Mnogi pate od nesanice i razvijaju psihičke probleme.
Stoga smo mišljenja da treba ukinuti obavezu kampovanja izbeglica. Kolektivni smeštaj za izbeglice može biti mesto boravka samo u prvih nekoliko nedelja za one koji inače nemaju smeštaj. Međutim, svrha kampova izvan ovog prvog smeštaja je isključivo da se pojednostavi administracija i kontrola ljudi, da se pojednostave mere deportacije i da se obezbedi odvraćanje. To ne sme da bude razlog da se ljudi u izolaciji i u bolesnim i opasnim uslovima nateraju da im opljačkaju mesece i godine života u kojima ne mogu da izgrade budućnost za sebe.
Ako, na kraju dana, mentalno istrošeni ljudi dođu u zajednice, nikome se ne pomaže.
